Штампа

Веслај за своју школу 2019

on .

Матуранти Гимназије у Обреновцу су традиционално и ове године учествовали на манифестацији ,,Веслај за своју школу".

Без дана припреме, са чамцем заостатка, заузели смо солидно друго место у 1. групи.

Све честике нашим ученицима.

  • IMG_20190416_081405
  • IMG_20190416_081448
  • IMG_20190416_084621
  • IMG_20190416_084631
  • IMG_20190416_085512
  • IMG_20190416_091024
  • IMG_20190416_091406
  • IMG_20190416_091742
  • IMG_20190416_092249
  • IMG_20190416_092322
  • IMG_20190416_092738
  • IMG_20190416_093008
  • IMG_20190416_093242
  • IMG_20190416_100251
  • IMG_20190416_100301

Штампа

Републичко такмичење из социологије

on .

Данас је у Гимназији у Обреновцу одржано Републичко такмичење из социологије.

  • DSC_0442
  • DSC_0444
  • DSC_0445
  • DSC_0448
  • DSC_0451
  • DSC_0453
  • DSC_0454
  • DSC_0456
  • DSC_0458
  • DSC_0459
  • DSC_0463
  • DSC_0465
  • DSC_0466
  • DSC_0468
  • DSC_0470
  • DSC_0472
  • DSC_0475
  • DSC_0476
  • DSC_0480
  • DSC_0486
  • DSC_0487
  • DSC_0489
  • DSC_0491
  • DSC_0493
Штампа

Мирослав Мика Антић (Мокрин, 14. март 1932 — Нови Сад, 24. јун 1986)

on .

Данас су ученици одељења IV-3 Гимназије у Обреновцу, обележили 87. година од рођења нашег великог песника,

Мирослава Мике Антића (Мокрин, 14. март 1932 — Нови Сад, 24. јун 1986)

 

  • P1020281
  • P1020282
  • P1020283
  • P1020284
  • P1020285
  • P1020286
  • P1020287
  • P1020288
  • P1020289
  • P1020290

Порука

Кад прођу зоре,
кад заспе кише,
и нас одавно не буде више,
ово је, мој далеки сине,
порука за твог још даљег сина
и за кћер најдаљих наших кћери
кроз много надања и година,
за снове шарене и бескрајне,
пегаве пахуље будућих зора,
за чаврљања,
кикот
и тајне
и за сва питања без одговора.

Кад свену зоре,
кад згасну кише,
и нас одавно не буде више,
реци нек будући лепше сањају,
замоли да чудно лепо сањају,
нареди да боље од нас сањају,
помози им да тачније сањају,
ако не сањају - дај им да сањају,
вичи да сањају,
сањај да сањају,
док у њиховим детињим грудима
покојна наша срца одзвањају
и чују
и кују
и одјекују
као звоници међу људима.

Кажи им:
онамо,
близу неба,
планина једна на све њих чека.
Ми смо је зидали од сна и хлеба
да се успентрамо у светлост некад.

Ми смо је дигли.
А никад стигли.
За људски век је огромна била.
И посрћући - у вис смо пали,
са ожиљцима најлепших крила.

Кад мину зоре,
кад умру кише,
и видиш: нема нас никада више
реци им да смо се ко људи сложили:
мене поделили,
тебе поделили,
њих смо помножили.

Ово је, мој далеки сине,
осмех и шапат за твога сина
и за кћер његових најдаљих кћери
кроз безброј надања и година.
И жеља да се нешто продужи.

Да се пре одужи.

Да се не одужи,
већ да се шаље,
од њих још даље,
много даље.

Реци им: онамо, близу неба
још дивних треба,
још јаких треба,
наивних треба
и чудних треба.

Давно смо с муком све то сређивали.
Сад смо на крају и то средили.
Клинци су маме и тате наслеђивали.
Сад смо ми, родитељи, децу наследили.

Зато им на ухо промрмљај тише,
кад зоре изгоре
кад спласну кише

 

Нас сутра мора тамо негде
заједно с њима да има
за једну обичну мрву најгласније,
за једну обичну мрву најчасније,
за једну обичну мрву највише.